Jezik prava

Možete biti oštri prema protivniku, ali se nemojte podsmevati nečem čime ga je priroda kaznila, jer je to nečovečno, a neće vam pribaviti naklonost slušalaca;

Ni po koju cenu ne treba upotrebljavati prostačke reči i gestove;

Nemojte se razmetati dosetkama, već ih odmereno koristite;

Neprikladna je šala u nekoj parnici punoj užasa;

Vodite računa i o ličnosti sudije – ima ih koji su toliko dostojanstveni da ne trpe smeh;

Izbegavajte, takođe, izjave koje mogu uvrediti širi krug lica: čitavu klasu, stalež, profesiju, narod;

Da bi se delovalo na emocije treba ispoljiti i glumačko umeće, s tim da je osećanje iskreno doživljeno;

U izlaganju je potreban i “etos” (umerena osećanja vezana za moral govornika) i “patos” (žestoka osećanja vezana za gnev, mržnju, strah, zavist, sažaljenje)

Kad se govori o jeziku prava, misli se, pre svega, na jezik pravne norme, na njeno pisanje, stilizovanje i značenje. Smisao i duh prava izražava se jezikom, pisanim normama koje treba da obuhvate (pojme) određeno pravno pravilo, tako da ne samo tvorac norme (zakonodavac) već i svaki onaj ko tu normu čita i tumači i posle stotinu godina, može proniknuti u isto ono njeno značenje i smisao koje joj je dao njen tvorac.

Tranzicija od socijalizma ka kapitalizmu, koja je u poslednjoj dekadi 20-tog veka bila sinonim i put za oslobađanje od okova prošlosti, za privredni rast, profitabilno poslovanje i nove društvene i političke vidike, na kraju prve dekade 21-og veka svedoči o devastiranoj ekonomiji, urušenoj i uništenoj industriji, armiji nezaposlenih, socijalnoj bedi i moralnom posrnuću društva.

To znači da tvorac pravne norme, pored pravnog obrazovanja i opšte i pravne kulture, mora posedovati i visok nivo jezičke kulture, koja će mu omogućiti da ne govori jezikom teorije već jezikom prakse, da suvoparne i uopštene pravne institute i pojmove pretoči u uobičajen jezik shvatljiv, većma, i običnom čoveku, da, kao što reče nemački filozof Rudolf fon Jering, zakonodavac treba da misli kao filozof a govori kao seljak.

Jeziku prava posebno šteti kada se taj jezik indoktrinira nametnutim kovanicama koje se izrode u određenom političkom miljeu ili izvesnom političkom trenutku, uslovljenom ratom, određenom ideologijom, nacionalizmom i sl. Tako npr. u Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, u njegovom prvobitnom tekstu, kada je usvojen 1982.godine (“Službeni list SFRJ”, br. 43/1982), nigde nije korišćen izraz “jugoslovensko pravo”, niti “jugoslovenski državljanin”, već se u 109 članova, puni naziv “Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija” ponavlja 132 puta. Naime, smatralo se da pridev “jugoslovenski” nije prihvatljiv jer krnji postojeći federalizam i asocira na unitarnu državu. Ili, Zakon o nasleđivanju Srbije iz 1995.godine, sledstveno “buđenju nacionalne svesti” u to vreme, uvodi nepoznate i jezički rogobatne termine, pa umesto termina “testament” koristi izraz “zaveštanje”, a “legat” naziva isporukom, a sublegatara naziva “podisporukoprimac”. Radi se o “naftalinskim” izrazima, koji su se potpuno odnarodili, jer je i najnepismenijem građaninu poznatije da se poslednja volja zove testament nego zaveštanje.

Jezik prava treba da se neguje, pa je uputno da svaka država ima posebnu komisiju za pravni sistem čiji bi osnovni zadatak bio da, u moru raznih propisa, stara se o unutrašnjoj pravnosistemskoj harmonizaciji svih propisa, a u okviru toga bi vodila računa i o otklanjanju normativnih jezičkih nedoumica i ujednačavanju jezičkih pravnih termina.