Sudska praksa u krivičnim stvarima

Za postojanje krivičnog dela falsifikovanja novca dovoljno je da je lažan novac pribavljen u nameri da se stavi u opticaj kao pravi.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela falsifikovanja novca i osuđen na kaznu zatvora.
U žalbi branioca ističe se da je prvostepeni sud povredio Krivični zakon, jer lažni novac nije stavljen u opticaj, već je prilikom kontrole od strane policije, kod optuženog novac pronađen.
Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud, kada je našao da se u radnjama optuženog stiču sva bitna obeležja napred navedenog krivičnog dela, jer je optuženi došao u posed lažnog novca sa namerom da se on stavi u opticaj, a na način što je ovaj novac poneo sa sobom, stavivši ga u garderobu, u nameri da ga prenese preko granice i u nameri da ga tamo stavi u opticaj, te Vrhovni sud nalazi, da su navodi žalbe zbog povrede Krivičnog zakona neosnovani.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.379/03 od 25.09.2003.godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.550/02 od 29.10.2002.godine).

Pravilno je prvostepeni sud od optuženog oduzeo imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, pošto je sud u postupku utvrdio da je optuženi pribavio imovinsku izvršenjem krivičnog dela, jer zakon nalaže da se takva imovinska korist mora oduzeti.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom Okružnog suda u Beogradu, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Republike Srbije, oglašen je krivim okrivljeni zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz čl.245. stav 1 KZJ, osuđen je na kaznu zatvora, a takođe je u smislu čl.84. i 85. KZ Jugoslavije, od optuženog oduzeta imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela u iznosu od 120 DEM.
U obrazloženju prvostepeni sud navodi, da je utvrdio tačan iznos imovinske koristi koju je optuženi pribavio izvršenjem krivičnog dela i da je to iznos od 120 DEM. Ovo stoga, što je optuženi preuzeo ođredeni broj tableta od NN lica koje je trebalo da proda, a potom, da tom licu – donosiocu tableta, isplati iznos i to 3 DEM po jednoj tableti, a dobijeni novac od ostvarene prodaje preko 3 DEM po jednoj tableti, zadrži za sebe kao nagradu, a kako je optuženi prodao 30 komada tableta Ťekstaziť po ceni od 4 DEM po jednoj tableti, to je pribavio imovinsku korist u iznosu od 120 DEM. Prema tome, neophodno je utvrditi vrednost imovinske koristi, koja je pribavljena izvršenjem krivičnog dela, obzirom da se mora oduzeti svaka imovinska korist koja je pribavljena na ovaj način..
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.748/02 od 18.03.2003.godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.25/02 od 21.03.2003.godine).

Radnje optuženog koje se sastoje u tome, što je optuženi sadio semenke marihuane, potom posekao biljke, skinuo list i cvet, osušio ih i izdrobio, predstavljaju proizvodnju supstance koja se dalje može upotrebiti kao opijat, te ove radnje u konkretnom slučaju, predstavljaju proizvodnju opojne droge.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi jer je neovlašćeno proizveo opojnu drogu – marihuanu, u količini od 123,81 gram. Naime, optuženi je objasnio da je semenke marihuane posadio u dvorištu svoje kuće, da su biljke nikle i da ih je obrao, kada su bile visine od oko 50 cm, da je, potom, ovu biljku osušio, a potom je spakovao u plastičnu kesu.
U žalbi optuženog neosnovano se navodi da je sud pogrešno pravno kvalifikovao krivično delo optuženog, jer i Vrhovni sud nalazi da ove radnje predstavljaju proizvodnju supstance koja se dalje može upotrebiti kao opijat, odnosno optuženi je na taj način dobio materijal za koji je nesumnjivo utvrđeno da ima svojstvo opojne droge, pa, dakle, navedene radnje optuženog predstavljaju proizvodnju opojne droge u konkretnom slučaju..
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1836/02 od 19.12.2002.godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.418/02 od 18.09.2002.godine).

Prvostepenom presudom oglašen je krivim okrivljeni za krivično delo omogućavanja uživanja opojnih droga iz čl.246.stav 1 OKZ, jer je optuženi predavao opojnu drogu svome drugu, da je ovaj u svom stanu drži i čuva, a za uzvrat, optuženi je njemu u dva navrata dozvolio, a time i omogućio, da uživa opojnu drogu, a što je optuženi i priznao na glavnom pretresu.
Iz obrazloženja:
U žalbi branioca navodi se, da je u konkretnom slučaju, reč o “kompenzaciji”, obzirom da je droga koju je optuženi dao drugom licu na uživanje, predstavljala nadoknadu za čuvanje droge.
Ovi navodi iz žalbe od strane Vrhovnog suda, ocenjeni su kao neosnovani, a iz razloga što je optuženi svome drugu kao uživaocu droge, u dva navrata dao po 5 grama opojne droge amfetamin sulfata za njegove potrebe i to u znak zahvalnosti što je optuženom dozvolio da u svom stanu drži i čuva drogu, koju mu je predao optuženi. Iz ovoga nesumnjivo proizilazi, da je optuženi omogućio svom drugu uživanje droga kada mu je istu predavao, a znao je da je njegov drug uživalac droge.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.br.1511/03 od 12.11.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.354/03 od 17.06.2003. godine.)

Droga koju je optuženi kupio u količini od 87,09 grama heroina i 2 grama kokaina, ne može se smatrati kao droga koja je kupljena isključivo za potrebe optuženog.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim okrivljeni zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl.245. stav 1 KZ Jugoslavije, jer je optuženi po prethodnom dogovoru našao se sa nepoznatim licem i kupio 87,09 grama heroina za iznos od 1.700 DEM i 2 grama kokaina za iznos od 100 DEM.
U toku krivičnog postupka optuženi se branio, a što je naveo i u žalbi, da je ova količina kupljene droge bila isključivo namenjena za njegovu ličnu upotrebu.
U presudi Vrhovnog suda kojom je potvrdena prvostepena presuda, navodi se da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, da je optuženi težak srčani bolesnik sa preležanim infarktom i da prema nalazu i mišljenju veštaka – lekara specijaliste neuropsihijatra, kod optuženog je u vreme izvršenja krivičnog dela postojala zavisnost od droge, posebno heroina, te u povezanosti sa njegovim opterećenjem osnovnom srčanom bolešću, njegova sposobnost da shvati značaj dela, bila je smanjena do bitnog stepena, a sposobnost da upravlja svojim postupcima bitno smanjena, te da je bio bitno smanjene uračunljivosti. Dalje, Vrhovni sud nalazi, da je prvostepeni sud pravilno zaključio, da predmetna droga nije bila namenjena isključivo za ličnu upotrebu, već da je droga kupljena radi prodaje, a ovo, obzirom na količinu droge, koja je pronađena kod optuženog, te okolnosti da optuženi nije proveravao količinu prethodno kupljene droge, da je optuženi kritičnom prilikom kod sebe imao iznos od 1.700 DEM, koliko je platio za kupljenu drogu, te da nije uobičajeno da toliku sumu novca optuženi ima kod sebe na ulici, posebno imajući u vidu okolnost da se optuženi sada nalazi na prinudnom odmoru, da samo povremeno dobija određene novčane iznose, da obzirom na druge prihode, koji su, takođe, mali, nesrazmerno troši sredstva za svakodnevni život, u smislu iznajmivanja stana u centru grada i to u Beogradu, gde inače ne živi, niti radi, plaća stanarinu u dužem vremenskom periodu, svakodnevno izlazi i plaća sve račune i troškove. Stoga, Vrhovni sud nalazi, da je pravilno prvostepeni sud zaključio, da je optuženi neovlašćeno radi prodaje kupio opojnu drogu.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.49/2003 od 13.02.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.267/01 od 25.10.2002. godine).

Nema konstrukcije produženog krivičnog dela iz čl.166. stav 1 tačka 1. KZ RS, kada postoji veliki vremenski interval između izvršenja ovih krivičnih dela.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva iz čl.168. stav 1 KZ RS, krivičnog dela teške krađe iz čl.166. stav 1 tačka 1. KZ RS i krivičnog dela krađe iz čl.165. stav 1 KZ RS.
Naime, optuženi je oglašen krivim da je dana 04.11.2001. godine izvršio krivično delo teške krađe iz čl.166. stav 1 tačka 1. KZ RS, a dana 14.02.2002. godine izvršio krivično delo krađe iz čl.165. stav 1 KZ RS.
U žalbi branioca optuženog navodi se da radnje izvršenja krivičnih dela koje su napred navedene, preduzete su u vremenskom kontinuitetu i da predstavljaju kontinuiranu delatnost, pa da su stoga ispunjeni uslovi da se optuženi oglasi krivim zbog izvršenog jednog produženog krivičnog dela teške krađe iz čl.166. stav 1 tačka 1. KZ RS.
Vrhovni sud je odbio žalbu branioca optuženog, jer po stavu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, nema konstrukcije produženog krivičnog dela iz čl.166. stav 1 tačka 1. KZ RS, jer postoji veliki vremenski interval između izvršenja ovih krivičnih dela.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.664/03 od 20.05.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.709/02 od 04.02.2003. godine).

Optuženi je izvršio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe opojne droge, te imajući u vidu da između izvršenja krivičnog dela i zavisnosti kod optuženog postoji uzročna veza, jer na taj način dolazi do sredstava za drogu, a takođe i zbog postojanja opasnosti da će usled zavisnosti optuženi i dalje vršiti krivična dela, izrečena je mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana.
Iz obrazloženja:
Naime, prvostepenom presudom optuženi je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz čl.245. stav 1 KZ Jugoslavije, te mu je sud u smislu čl.65. KZ Jugoslavije izrekao meru bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana koja će se izvršiti u ustanovi za izvršenje kazni ili specijalizovanoj ustanovi.
U žalbi branioca se navodi, da je optuženi u mogućnosti da od svojih ličnih i materijalnih sredstava kupuje drogu, te da optuženom nije potrebno da vrši krivična dela kako bi došao do sredstava za drogu, pa samim tim, ne postoji uzročna veza između izvršenja krivičnog dela i zavisnosti kod optuženog.
U presudi Vrhovnog suda navodi se da suprotno žalbi, izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana u ustanovi za izvršenje kazne ili drugoj specijalizovanoj ustanovi od strane prvostepenog suda je pravilna i zasnovana na nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka Instituta za psihijatriju, te se navodi žalbe ocenjuju kao neosnovani.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije KžI 748/02 i presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.25/02 od 21.03.2002.godine).

Izricanje vaspitne mere mlađem punoletnom licu zavisi od činjenice da li njegov opšti razvoj odgovara kalendarskom uzrastu.
Iz obrazloženja:
Optuženi koji je kao mlađe punoletno lice izvršio jedno krivično delo teški slučajevi razbojništva iz čl.169. stav 1 KZ RS u vezi čl.168. KZ RS i jedno krivično delo razbojništva iz čl.168. stav 1 KZ RS, pošto su mu prethodno utvrđene pojedinačne kazne zatvora, osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora.
U toku krivičnog postupka obavljeno je veštačenje optuženog i iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka sud je utvrdio da u psihološkoj strukturi okrivljenog nema simptoma duševnog oboljenja, ni privremene ni trajne prirode, da je optuženi sposoban da upravlja svojim postupcima, kako u vremenu, tako i u prostoru, da emotivno reagovanje i emotivni status odgovara njegovom kalendarskom uzrastu, da je sposoban da se emotivno vezuje za druge i da od drugih prihvati emocije, socijalna zrelost, odnosno socijalna adaptibilnost odgovara njegovom intelektu i usvaja moralna i socijalna načela društva, da opšti duševni razvoj optuženog odgovara njegovom kalendarskom uzrastu, kategoriji mlađeg punoletnog lica.
U žalbi branilac optuženog je predložio da se pobijana presuda preinači i optuženi blaže kazni, odnosno da se primene odredbe čl.82. KZ Jugoslavije i da mu se izrekne vaspitna mera.
Odlučujući o ovom predlogu Vrhovni sud je našao da je žalba branioca neosnovana i da je pravilno prvostepeni sud utvrdio sve okolnosti u smislu čl.41. KZ Jugoslavije od značaja za odmeravanje kazne, da je od olakšavajućih okolnosti cenio sve koje su tačno navedene, da im je dao odgovarajući značaj u odsustvu otežavajućih okolnosti. Medutim, rešavajući o predlogu branioca za izricanjem vaspitne mere pojačanog nadzora, Vrhovni sud je našao da se ovaj predlog pokazuje kao neosnovan, jer branilac optuženog u žalbi ponavlja olakšavajuće okolnosti koje je cenio prvostepeni sud prilikom odlučivanja, zajedno sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, po kom opšti razvoj optuženog odgovara njegovom kalendarskom uzrastu – kategoriji mlađeg punoletnog lica.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1834/02 od 22.05.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.94/02 od 16.09.2002. godine).

Ponašanje oštećenih i reči koje su oni uputili optuženima objektivno ne predstavljaju teško vređanje ili napad zbog kojeg bi optuženi dospeo u stanje jake razdraženosti i u takvom stanju preduzeo radnju izvršenja dela, već je reakcija optuženog posledica strukture njegove ličnosti
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela ubistva iz čl.47. stav 2 tačka 6. KZ RS u vezi čl.19. KZ Jugoslavije. Naime, sud u prvostepenoj presudi obrazlaže, da je imao u vidu nalaz veštaka koji se odnosio na psihičku strukturu ličnosti optuženog i zaključak veštaka da je spornom prilikom kod optuženog postojao afekt napetosti zbog afekta gneva visokog intenziteta i da se radi o optuženom koga karakteristiše povišena emotivna labilnost koja se manifestuje u brzoj promeni emocionalnog izraza i njegovoj prenaglašenosti, nedovoljnom planiranju u takvim situacijama ponašanja, jednom opštom slabošću kontrolnih mehanizama, povišene razdražljivosti i impulsivnom reagovanju, kao i smanjenoj toleranciji. Sud je utvrdio da je ponašanje optuženog bilo potpuno neadekvatno i neprimereno konkretnom dogadaju, kao i da je duševno stanje optuženog tempore criminis, što znači njegova sposobnost da shvati značaj dela i mogućnost upravljanja postupcima su bile smanjene do stepena bitnog, ali ne bitno, a imajući u vidu nalaz komisije sudskih veštaka.
Dalje, prvostepeni sud je u presudi zaključio, da u konkretnom slučaju, se ne može raditi o krivičnom delu iz čl.48. KZ RS, o ubistvu na mah, jer i pored činjenice koju su veštaci naveli a da je kod optuženog spornom prilikom došlo do porasta afektivne napetosti, čiji psihološki sadržaj čini afekt gneva visokog intenziteta za postojanje krivičnog dela ubistva na mah, potrebno je da je lice bez svoje krivice dovedeno u jaku razdraženost napadom ili teškim vredanjem od strane ubijenog. Kod optuženog spornom prilikom nije postojalo stanje jake razdraženosti, jer to nije ni konstatovano prilikom osnovnog i dopunskog nalaza od strane veštaka, a takođe ni prilikom njihove usmeno date reči na glavnom pretresu, jer za jaku razdraženost potrebno je da kod lica postoji posebno duševno stanje, koje se tako naziva, a što kod optuženog nije konstatovano, već da su reakcije optuženog spornom prilikom rezultat strukture njegove ličnosti.
U žalbi branioca optuženog ponavljaju se navodi iz završne reči branioca, da u konkretnom slučaju, stoje obeležja krivičnog dela ubistva iz čl.48. KZ RS. Međutim, Vrhovni sud Srbije nalazi, da su ovakvi navodi iz žalbe branioca neosnovani, te da je pravilno prvostepeni sud našao da u radnjama optuženog ne stoje obeležja krivičnog dela ubistva iz čl.48. KZ RS.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.759/03 od 19.06.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.206/02 od 25.12.2002. godine)

Umišljaj optuženog prilikom pokušaja izvršenja krivičnog dela ubistva bio je usmeren na lišenje života, što se zaključuje iz ponašanja optuženog spornom prilikom.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela ubistva u pokušaju iz čl.47. stav 1 KZ RS u vezi čl.19. KZ Jugoslavije. Naime, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pouzdano zaključuje, da je optuženi izvršio ovo krivično delo i da se u njegovim radnjama stiču sva bitna obeležja napred navedenog krivičnog dela i to kako subjektivne, tako i objektivne prirode.
U žalbi branioca ističe se da radnje optuženog treba kvalifikovati kao krivično delo teške telesne povrede iz čl.53. stav 1 i 2 KZ RS, jer je umišljaj optuženog bio usmeren na nanošenje povreda.
U presudi Vrhovnog suda navodi se, da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je našao da se u radnjama optuženog stiču sva bitna obeležja krivičnog dela ubistva u pokušaju, jer da je umišljaj optuženog bio usmeren na lišenje života, upućuje upravo navedeno ponašanje optuženog u nanošenju telesnih povreda oštećenoj, koje je naneto opasnim oružjem – nožem, oštećenu udara u predelu stomaka gde se nalaze vitalni organi, a da do krajnje posledice – njene smrti ne dolazi iz razloga blagovremenog medicinskog zbrinjavanja. Takođe, pri tome stoje i činjenica, da je optuženi morao znati da takvim svojim radnjama može izazvati smrt oštećene, da je to i hteo, dakle, da je postupao sa direktnim umišljajem iz kojih razloga, radnje optuženog nije moguće pravno kvalifikovati na način kako se to navodi u žalbi branioca.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.608/03 od dana 13.05.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.656/02 od dana 21.01.2003. godine)

Za postojanje krivičnog dela ubistva iz nehata, potrebno je da kod optuženog postoji nehat, kako u pogledu objektivne, tako i u pogledu subjektivne strane bića krivičnog dela.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud je oglasio optuženog krivim, zbog izvršenja krivičnog dela teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz čl.169. stav 2 u vezi čl.168. stav 1 KZ RS.
U završnoj reči branilac optuženog je naveo, da se u konkretnom slučaju može eventualno raditi o krivičnom delu ubistva iz nehata, pa je predložio da se optuženi oglasi krivim za izvršenje eventualno ovog krivičnog dela.
U prvostepenoj presudi, sud nije prihvatio pravni stav iz završne reči branioca, obzirom na činjenicu, da oštećeni nije lišen života u situaciji kada je optuženi postupao iz nehata u odnosu na radnju izvršenja i u odnosu na smrtnu posledicu, što znači da za postojanje krivičnog dela ubistva iz nehata je potrebno da kod optuženog postoji nehat, kako u pogledu subjektivne, tako i u pogledu objektivne strane bića krivičnog dela. U konkretnom slučaju, optuženi nije postupao iz nehata, iz razloga koji su detaljno objašnjeni kod utvrđivanja činjeničnog stanja, a takođe nije postupao nehatno i u odnosu na smrt oštećenog. Ovo stoga, što do opaljenja iz pištolja nije došlo slučajno, niti bez dejstva optuženog na okidač, niti, pak, zbog bilo kakvog kvara na pištolju, već svesnim delovanjem optuženog na okidač pištolja.
U presudi Vrhovnog suda Srbije, navodi se da se neosnovano žalbom branioca optuženog pobija prvostepena presuda zbog povrede Krivičnog zakona, jer je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjen Krivični zakon, te da se u konkretnom slučaju, ne stiču obeležja krivičnog dela ubistva iz nehata.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.483/03 od 07.05.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.359/02 od 03.12.2002. godine).

Optuženi postupa sa direktnim umišljajem kod izvršenja krivičnog dela primanja mita kada je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje.
Iz obrazloženja:
U prvostepenoj presudi Okružni sud u Beogradu je oglasio krivim optuženog zbog izvršenja krivičnog dela primanja mita iz čl.254. stav 2 KZ RS, a u obrazloženju iste prilikom obrazlaganja vinosti optuženog, sud je naveo da je nesumnjivo da je optuženi prilikom zahtevanja poklona bio svestan da zahteva poklon povodom službene radnje koju bi morao izvršiti i da mu je upravo to bio cilj, što znači, da je krivično delo počinio sa direktnim umišljajem. Naime, vinost optuženog bila je u granicama direktnog umišljaja jer je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje.
Presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je kao neosnovana žalba branioca optuženog, jer je i ovaj sud našao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je optuženi krivično delo počinio sa direktnim umišljajem.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1898/96 od 18.11.1997. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.586/94 od 16.10.1996. godine).

Optuženi je prilikom izvršenja krivičnog dela ubistva postupao sa direktnim umišljajem, odnosno optuženi je bio uračunljiv i vin, imajući u vidu činjenicu da je optuženi u napadu na oštećenu koristio oružje – pištolj, da je ispalio više projektila, kao i zbog lokacije povreda.
Iz obrazloženja:
Naime, prvostepenom presudom kojom je optuženi oglašen krivim, sud je našao da je uračunljivost optuženog, a što je sud utvrdio iz nalaza komisije sudskih veštaka bila takva, da je mogućnost optuženog da shvati značaj dela i mogućnost da upravlja postupcima bila smanjena do bitnog, ali ne i bitno, jer je optuženi u momentu izvršenja krivičnog dela bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, a naime, optuženi je bio svestan nastupanja zabranjene posledice i tu posledicu je on i hteo. Naime, optuženi je bio svestan da pucanjem iz pištolja i povređivanjem oštećenih može doći do nastupanja smrti kod tih lica i takvu posledicu optuženi je hteo, jer je upravo posle prepirke sa oštećenima izašao iz kafane, otišao do kuće, uzeo pištolj i posle ođredenog vremena vratio se u kafanu, da bi, potom, pucao u oštećene.
U žalbi branilac optuženog navodi, da u prvostepenoj presudi nije jasno utvrđeno u kom obliku vinosti se isrpljuje subjektivni odnos optuženog, a naime, u kom pravcu je bio usmeren umišljaj optuženog, da li je bio svestan da držeći vatreno oružje može nastupiti zabranjena posledica, pa je na to pristao.
U presudi Vrhovnog suda Srbije kojom je potvrđena prvostepena presuda, navodi se da iz celokupnog utvrđenog ponašanja optuženog kritičnom prilikom, a posebno imajući u vidu da je optuženi u napadu na oštećene koristio oružje – pištolj, kao i da je ispalio više projektila, te lokacija povreda kod oštećenih, optuženi je pri svemu tome morao znati da takvim radnjama može izazvati smrt oštećenih, te da je to i hteo, što znači da je postupao sa direktnim umišljajem. Stoga, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud subjektivni odnos optuženog prema krivičnom delu potpuno i pravilno utvrdio.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.759/03 od 19.06.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.206/03 od 25.12.2002. godine).

Krivično delo ubistva izvršeno je sa eventualnim umišljajem jer optuženi nije hteo izvršenje krivičnog dela, ali je bio svestan da usled nanošenja brojnih povreda oštećenoj, može nastupiti njena smrt, pa je pristao na njeno nastupanje.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud zaključuje, da je optuženi konkretnom prilikom, izvršio krivično delo ubistva sa eventualnim umišljajem, jer je bio svestan da usled njegovog činjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je pristao na njeno nastupanje. Optuženi je bio svestan da nanošenjem brojnih i ozbiljnih povreda po telu i glavi, sada pokojne, može nastupiti zabranjena posledica – njena smrt i na tu posledicu pristaje. Elementi volje ogledaju u saglasnosti optuženog sa ostvarenjem krivičnog dela kroz pristajanje na nastupanje posledice. Dalje, u prvostepenoj presudi se navodi, da je optuženi postupao sa eventualnim umišljajem, bez obzira na brojnost i ozbiljnost nanetih povreda, jer sud nije mogao da utvrdi neki poseban motiv, niti pobude zbog kojih je optuženi izvršio krivično delo, obzirom da su optuženi i sada pokojna oštećena, živeli na sličan način godinama, da su bili u raznim raspoloženjima od pevanja do svađe i fizičkog obračunavanja, pa i isterivanja iz stana, da je optuženi pokojnu voljno puštao u stan, gde ona provodi po nekoliko dana, a da se pre samog događaja, ništa značajno nije desilo u njihovim odnosima, niti na bilo kom drugom planu, a što bi eventualno bilo od uticaja na njihove odnose. Stoga je sud stao na stanovište, da ovakvim ponašanjem sporne noći, optuženi nije hteo izvršenje dela, ali da je nanoseći oštećenoj sve povrede koje su brojne i različite, bio svestan da usled toga, može nastupiti zabranjena posledica, smrt oštećene, pa je pristao na njeno nastupanje.
Protiv ove presude žalbu je izjavio branilac optuženog, koju je Vrhovni sud odbio kao neosnovanu, navodeći da je prvostepeni sud na potpuno jasan način utvrdio činjenično stanje, te se jasno opredelio oko oblika vinosti, oglasivši optuženog krivim za krivično delo ubistva iz čl.47. stav 1 KZ RS, a da je krivično delo izvršio sa umišljajem i to sa eventualnim, kao oblikom vinosti.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.745/02 od 13.09.2002. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.452/01 od 05.03.2002. godine.

Optuženi je postupao sa eventualnim umišljajem, jer je bio svestan da nanošenjem uboda nožem u vitalni deo tela oštećenog, može lišiti života, pa je na to pristao.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi za izvršenje krivičnog dela ubisetva iz čl.47.stav 1 OKZ u vezi čl.19. KZ Jugoslavije, obzirom da je oštećenog uboo nožem u predelu stomaka, te mu naneo tešku telesnu povredu opasnu po život u vidu ubodne rane trbuha sa prodorom u trbušnu duplju.
U prvostepenoj presudi se navodi, da je optuženi bio svestan da upotrebivši nož na način opisan u presudi i nanevši oštećenom teške telesne povrede u predelu stomaka, može nastupiti zabranjena posledica – smrt oštećenog, ali je pristao na njeno nastupanje, dok se elementi volje ogledaju u saglasnosti optuženog sa ostvarivanjem krivičnog dela kroz pristajanje na nastupelu posledicu, a koja je sprečena stručnom lekarskom intervencijom nad oštećenim. Prema tome, optuženi je bio svestan da usled njegovog činjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je pristao na njeno nastupanje, te je krivično delo pokušao da izvrši sa eventualnim umišljajem.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.br.649/03 od 18.12.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.48/02 od 03.10.2002. godine).

Optuženi je u konkretnoj prilici postupao u prekoračenju granica nužne odbrane, usled jake razdraženosti izazvane predstojećim napadom oštećenog.
Iz obrazloženja:
Optužnicom OJT u Beogradu, stavljeno je na teret optuženom izvršenje krivičnog dela ubistva iz čl.47.stav 1 KZ RS, u vezi čl.19. KZ SRJ. Presudom Okružnog suda u Beogradu, ovaj okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ubistva iz čl.47.stav 1 KZ RS u vezi čl.9. stav 3 i čl.19. KZ SRJ, što znači, da je optuženi postupao u prekoračenju granica nužne odbrane usled jake razdraženosti izazvane predstojećim napadom oštećenog, te je u cilju odbijanja protivpravnog napada, koji je neposredno sledio od strane oštećenog, sa umišljajem, pokušao da ga liši života.
U žalbama koje su izjavili i Javni tužilac i branilac okrivljenog navedeno je, da prvostepena presuda sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka, a Vrhovni sud je našao da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je okrivljenog oglasio krivim za napred navedeno krivično delo, obzirom da su u konkretnom slučaju postojale sve pretpostavke za nužnu odbranu i to: protivpravni napad oštećenog koji je neposredno predstojao, jer je oštećeni, kada se susreo sa optuženim, stegao zube, prišao mu raširenih ruku i rekao: “Sada ću da ti j… mater”. Neposredno predstojeći napad bio je usmeren na telesni integritet optuženog, a optuženi ga je, posebno pri nespornoj činjenici da je i ranije imao neprijatna iskustva sa oštećenim, doživeo kao stvaran i ozbiljan. Pored napada, postojao je i drugi element nužne odbrane – odbrana optuženog, koja je u takvoj situaciji bila neophodno potrebna i koja se sastojala u odbijanju predstojećeg napada, a bila je usmerena prema napadaču, odnosno oštećenom. Pri ovome, naravno stoji i činjenica da je optuženi u situaciji kada ga oštećeni nije napao oružjem ili nekim oruđem, upotrebio nož, što ni po načinu, ni po intenzitetu nije bilo primereno intenzitetu napada, a optuženi je napad mogao odbiti i nekim blažim oblikom odbrane.
Dalje, Vrhovni sud nalazi da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je našao da je optuženi postupao u prekoračenju granica nužne odbrane usled jake razdraženosti izazvane predstojećim napadom oštećenog. Pri tome je kod optuženog kritičnom prilikom uračunljivost bila bitno smanjena usled jakog emocionalnog uzbuđenja, kome je prethodio kontinuirani period straha, odnosno od ranije akumuliran strah od oštećenog. Prema tome, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je našao da je optuženi konkretnom prilikom postupao u prekoračenju granice nužne odbrane, usled jake razdraženosti izazvane predstojećim napadom oštećenog, jer kada se optuženi susreo sa oštećenim, koji je ugledavši optuženog stegnuo zube, prilazeći mu raširenih ruku i izgovarajući reči: “Sad ću da ti jebem mater”, optuženi izvadio nož iz džepa, te u cilju odbijanja protivpravnog napada koji je neposredno sledio od strane oštećenog, sa umišljajem pokušao da liši života oštećenog, tako što ga je nožem ubo u predelu trbuha i naneo mu telesnu povredu opasnu po život, koja je bliže opisana u izreci presude.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.br.649/93 od 18.12.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.48/02 od 03.10.2002. godine).

Nije povredeno pravo odbrane okrivljenima, koji su pred organima unutrašnjih poslova bili saslušani u prisustvu branioca.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašeni su krivim okrivljeni zbog izvršenja krivičnih dela neovlašćeno držanje vatrenog oružja iz čl.33.stav 1 ZOOM RS i krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl.245.stav 2 u vezi stava 1 OKZ.
U žalbama branilaca navodi se, da se prvostepena presuda zasnovala na iskazima optuženih koji su dati suprotno odredbama čl.89.stav 5 i 8 ZKP-a. Vrhovni sud, ceneći ove žalbene navode, našao je da su isti neosnovani, a obzirom na činjenicu da su okrivljeni svoje iskaze pred organima unutrašnjih poslova dali u prisustvu branioca, da u spisima ne postoje dokazi da su prijavili kako su fizički ili na drugi način maltretirani u policiji, a da za to ne poseduju medicinsku dokumentaciju o bilo kakvim povredama, što znači, da ovakvim postupkom prvostepeni sud nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.br.2209/03 od 02.02.2004. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.452/03 od 07.07.2003. godine).

U izreci prvostepene presude kojom se optuženi oglašava krivim moraju biti naznačene činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, dakle, mesto, vreme i način izvršenja, kao i one od kojih zavisi primena određene odredbe Krivičnog zakona.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim okrivljeni za izvršenje krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanje u promet opojne droge iz čl.245.stav 1 KZ SRJ.
U žalbi branioca ističe se da u prvostepenoj presudi su povređene odredbe krivične procedure, predviđene čl.368.stav 1 tačka 11. ZKP-a, a naime, da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna, da nema razloga o odlučnim činjenicama, a da su dati razlozi suprotni sadržini dokaza na kojima se zasniva. Vrhovni sud nalazi da je ovakvo stanovište iz žalbe neprihvatljivo, jer prvostepena presuda daje jasne i neprotivrečne razloge i isti su dati o svim bitnim činjenicama.
U izreci prvostepene presude kojom se optuženi oglašava krivim, moraju biti naznačene činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, dakle, vreme, mesto i način izvršenja, kao i one od kojih zavisi primena određene odredbe Krivičnog zakona. Te činjenice u odnosu na radnje optuženog su sadržane, one se ogledaju u tome, što je naznačeno da je optuženi proizvodio opojnu drogu – marihuanu, a zatim gde je to činio, u kom vremenskom periodu i koliko je iste proizveo. Te činjenice su u potpunom skladu sa datom pravnom kvalifikacijom radnji optuženog, te je ovakva izreka prvostepene presude jasna i razumljiva.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kžbr.515/03 od 16.12.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.868/02 od 10.02.2003. godine).

Službenim licem smatra se i lice kome je faktičko povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova, kao što je sudski veštak.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela primanja mita iz čl.254.stav 2 KZ RS, jer je u svojstvu ovlašćenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, registrovan u spisu stalnih sudskih veštaka, primio poklon da bi u okviru svoje službene dužnosti, izvršio službenu radnju koju bi morao izvršiti, a naime, da obavi veštačenje po nalogu suda.
U žalbi branioca navodi se, da okrivljeni ne može da odgovara za ovo krivično delo, jer nema svojstvo službenog lica.
Vrhovni sud Srbije nalazi da je ovakav navod branioca neosnovan, obzirom da je čl.46.stav 1 pod tačkom g KZ RS navedeno, da se službenim licem smatra i lice kome je faktički povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova. U konkretnom slučaju, sud je kao državni organ određeni krug poslova – veštačenje poverio okrivljenom, jer je i on i registrovan u spisku stalnih sudskih veštaka.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.br.862/03 od 11.12.2003. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.266/02 od 25.10.2002. godine).

Gasni upaljač u obliku pištolja predstavlja podobno sredstvo za izvršenje krivičnog dela razbojništva.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 168 stav 1 KZ RS i osuđen na kaznu zatvora. U žalbi branilac navodi da optuženi nije upotrebio nikakvu silu niti pretnju prema oštećenoj obzirom da je u ruci imao gasni upaljač za cigarete u obliku pištolja, koji predstavlja nepodobno sredstvo za izvršenje dela, pa je trebalo u prvostepenoj presudi primeniti član 20 ili 21 stav 2 OKZ.
Odlučujući po žalbi branioca Vrhovni sud Srbije nalazi da su neosnovani žalbeni navodi obzirom da gasni upaljač u obliku pištolja predstavlja podobno sredstvo za izvršenje krivičnog dela razbojništva, da je upotrebom ovog Ťlažnog pištoljať optuženi kod oštećene stvorio strah kao da se radi o pravom pištolju i ostvario nameru pribavljanja protivpravne imovinske koristi, odnosno delovao je sa umišljajem.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.272702 od 20.06.2002.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI 393/03 od 23.10.2003.godine)

Optuženi koji je duže vremena u svojoj kući svesno i neovlašćeno držao ručnu bombu M-75, je postupao sa direktnim umišljajem i time izvršio krivično delo.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi koji je u oktobru mesecu 2001.godine u svojoj kući neovlašćeno držao ručnu bombu i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine.
U obrazloženju presude prvostepeni sud navodi da je nesumnjivo utvrdio da je optuženi izvršio ovo krivično delo, jer je upravo optuženi svedoku i prijavio da u njegovoj kući ima bomba, da je optuženi lično predao svedoku bombu, te da je ovom svedoku u pogledu porekla bombe ispirčao istu priču kao i istražnom sudiji u prethodnom postupku a kada je objasnio da je on lično nabavio bombu bez ikakve namere da bilo šta sa njom uradi te da je ostavio u svojoj kući, da bi kasnije na glavnom pretresu promenio iskaz i naveo da mu nije poznato ko je doneo bombu u njegovu kuću i da je tu bombu sasvim slučajno pronašao na tavanu. Izmena odbrane optuženog na glavnom pretresu gde navodi da je bombu u njohovu zajedničku kuću donela njegova supruga i da je ona lično ostavila u kući, te da on nije znao za bombu u kući sud nije prihvatio, obzirom da ovakva odbrana nije potkrepljena ni jednim izvedenim dokazom u toku dokaznog postupka.
U žalbi branilac optuženog navodi da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje iz razloga što nije poverovao odbrani optuženog koju je dao na glavnom pretresu a u pogledu porekla bombe.
Rešavajući po žalbi Vrhovni sud Srbije je našao da je pravilno postupio prvostepeni sud donoseći napred navedenu presudu iz razloga što je optuženi bio svestan da je u kući držao bombu čije držanje građanima nije dozvoljeno i da je to hteo, te da je postupao sa direktnim umišljajem jer iz svih dokaza koji su izvedeni u dokaznom postupku na glavnom pretresu pravilno je prvostepeni sud zaključio da se ne može prihvatiti odbrana optuženog sa glavnog pretresa.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.37/02 od 31.05.2002.godine, i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI-1162/02 od 24.09.2002.godine)

Čitanje iskaza oštećenog na glavnom pretresu uz saglasnost stranaka ne pretstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom optuženi je oglašen krivim za više krivičnih dela razbojništva iz člana 168 stav 1 KZ RS pa pošto su mu utvrđene pojedinačne kazne zatvora osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina. Na glavnom pretresu posle koga je i doneta prvostepena presuda prilikom izvođenja dokaza uz saglasnost stranaka pročitan je iskaz jednog od oštećenih koji nije bio prisutan na glavnom pretresu a što se može utvrditi uvidom u sam zapisnik od 03.07.2002.godine na strani 3 i 4.
U žalbi branioca optuženog navodi se da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka obzirom da je bez saglasnosti stranaka pročitan iskaz oštećenog.
Međutim Vrhovni sud Srbije rešavajući po žalbi branioca nalazi da sud nije učinio ovu povredu odredaba krivičnog postupka iz razloga što je sud jednu grupu dokaza proveo njihovim čitanjem na glavnom pretresu a među njima i zapisnik o preponavanju optuženog od strane svedoka-oštećenog, kao i iakz oštećenog iz prethodnog postupka a što je učinjeno uz saglasnost stranaka. Tako, da je u konkretnom slučaju ovaj dokaz pravilno izveden u skladu sa mogućnostima koje pruža krivična procedura član 337 stav 2 ZKP-a, pa prema tome nema ni bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz citiranog zakonskog propisa, navodi se u presudi Vrhovnog suda Srbije.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.262/02 od 03.07.2002.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI-1499/02 od 22.10.2002.godine)

Identitet optuženog je na nesumnjiv način utvrđen kada se utvrdi na osnovu iskaza oštećenih i na osnovu zapisnika o prepoznavanju lica u policiji .
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom optuženi su oglašeni krivim zbog izvršenja više krivičnih dela razbojništva iz člana 168 stav 1 KZ RS i osuđeni na kazne zatvora. U toku prvostepenog postupka sud je izvodio dokaze saslušavajući oštećene a takođe izveo je i kao dokaz čitanje zapisnika o prepoznavanju optuženih GSUP-a Beograd od strane oštećenih gde su oštećeni sa sigurnošću između više lica koja su se nalazila u prostoriji za prepoznavanje, prepoznali optužene.
U žalbi branilac optuženog navodi da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio identitet optuženih i dovodi u pitanje zapisnike o prepoznavanju okrivljenih od strane oštećenih.
Rešavajući po ovoj žalbi Vrhovni sud Srbije je našao da je u prvostepenoj presudi na nesumnjiv način utvrđen identitet optuženih kako na osnovu iskaza oštećenih koji su verodostojni, jasni i nedvosmisleni i detaljno obrazloženi kao i na osnovu samih zapisnika o prepoznavanju lica GSUP-a Beograd od strane oštećenih gde su oštećeni bili potpuno sigurni u svoje tvrdnje da su optuženi bila lica koja su ih napala spornim prilikama i oduzeli stvari, na koji način zapisnici o prepoznavanju optuženih nisu dovedeni u sumnju.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.838/02 od 04.03.2003.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI-779/03 od 04.09.2003.godine)

Prilikom izricanja jedinstvene kazne zatvora u izreci prvostepene presude nije navedeno da se optuženi oslobada izvršenja dela kazne zatvora, a po rešenju o amnestiji Okružnog suda u Beogradu.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja više krivičnih dela razbojništva i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) godina.
Povodom žalbe branioca optuženog ispitujući prvostepenu presudu u smislu člana 376 stav 1 tačka 2 u vezi člana 365 tačka 6 ZKP-a, Vrhovni sud je našao da je na štetu optuženog povređen krivični zakon jer u izreći pobijane presude kod osude na jedinstvenu kaznu zatvora nije navedeno da se optuženi oslobađa izvršenja dela kazne zatvora po rešenju o amnestiji Okružnog suda u Beogradu. Iz ovog razloga je Vrhovni sud Srbije optuženom preinačio prvostepenu presudu.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.530/01 od 07.03.2002.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI 1147/02 od 17.09.2002.godine).

Kada optuženi upotrebom pretnje nad malodobnom oštećenom koja nije navršila 14 godina da će napasti na njen život posle čega joj stavi polni organ u usta, čini radnju krivičnog dela protivpravnog bluda.
Iz obrazloženja:
Presudom Okružnog suda u Beogradu oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja više krivičnih dela među kojima i krivičnog dela protivprirodnog bluda sa licem koje nije navršilo 14 godina iz člana 106 stav 2 u vezi stava 1 KZ RS. U žalbi branioc optuženog ističe da radnje optuženog koje je preduzeo u konkretnom slučaju u odnosu na oštećenu nisu mogle biti kvalifikovane kao pritivprirodni blud.
Odlučujući po žalbi Vrhovni sud Srbije nalazi da se kada optuženi upotrebi pretnju nad malodobnom oštećenom koja nije navršila 14 godina da će napasti na njen život, a posle toga stavi svoj polni organ u njena usta čini radnju protivprirodnog bluda, kako je to pravilno i kvalifikovano od strane prvostepenog suda.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.801/02 od 14.03.2003.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI 1140/03 od 29.10.2003.godine)

Prvostepeni sud je utvrdio pribavljenu imovinsku korist u iznosu od 1.890.675,00 dinara, te radnje optuženih kvalifikovao kao krivično delo teške krađe iz člana 166 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašeni su krivi optuženi zbog izvršenog krivičnog dela teške krađe iz člana 166 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS i osuđeni na kazne zatvora. U žalbama branioci navode da je u prvostepenoj presudi učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP-a, a naime da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, jer je sud inkriminisane radnje optuženih pravno kvalifikovao kao krivično delo teške krađe iz člana 166 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS, ne navodeći i tačku iz stava 1 člana 166, što po mišljenju odbrane je bio dužan da navede.
Odlučujući po žalbama Vrhovni sud Srbije nalazi da su iste neosnovane. Naime, Vrhovni sud obrazlaže da je prvostepeni sud shodno utvrđenom činjeničnom stanju odnosno utvrđenoj visini pribavljene imovinske koristi izvršenjem krivičnog dela u napred navedenom iznosu, nesporne radnje optuženih pravno kvalifikovao kao krivično delo teške krađe iz člana 166 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS, što je dovoljno jasna kvalifikacija inkriminisanih radnji, pri čemu nije nužno da sud navede i tačku iz stava 1 u članu 166 KZ RS, pošto je stavom 3 te zakonske odredbe (članom 166 KZ RS) propisano da će se ukoliko vrednost ukradene stvari prelazi iznos od 850.000,00 dinara, što je konkretni slučaj, učinioci krivičnog dela krađe iz člana 165 KZ RS kazniti zatvorom najmanje tri godine.
Stoga, Vrhovni sud Srbije zaključuje da je izreka prvostepene presude jasna i razumljiva i da ne postoje bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbi branioca.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.br.368/02 od 30.10.2002.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI 294/03 od 13.11.2003.godine).

Kada je optuženi prilikom izvršenja krivičnog dela razbojništva brutalno upotrebio silu sa još jednim NN izvršiocem u odnosu na oštećenog, tada se ova okolnost ceni kao otežavajuća okolnost i to kao povećana društvena opasnost optuženog.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom sud je oglasio krivim optuženog zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva iz čl.168. stav 1 KZ RS i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, pri čemu je prilikom donošenja odluke o kazni, od olakšavajućih okolnosti na strani optuženog, cenio njegovu neosuđivanost, mladost, činjenicu da se oštećeni nije pridružio krivičnom gonjenju i da nije istakao imovinsko-pravni zahtev, a od otežavajućih okolnosti sud je cenio društvenu opasnost izvršenog krivičnog dela. Presudom Vrhovnog suda preinačena je prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni, te je optuženi osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci, a u obrazloženju ove presude, sud je naveo da prvostepeni sud prilikom odlučivanja o kazni, nije u dovoljnoj meri cenio povećanu društvenu opasnost optuženog kao učinioca, jer se radi o brutalnoj upotrebi sile sa još jednim NN izvršiocem, a to se ogledalo u tome, što je optuženi pištoljem udario oštećenog u predelu glave, dok je drugo NN lice sa ciglom zadalo udarac oštećenom u drugi predeo glave, da se oštećeni od ovoga zateturao i da je optuženi i dalje nastavio da bude agresivan prema oštećenom, dok od njega nisu oduzete stvari. Vrhovni sud nalazi da izrečena kazna u visini zakonom propisanog minimuma za ovo krivično delo je blaža, nego što je to sa stanovišta svrhe kažnjavanja neophodno, te dajući pravu meru utvrđenim olakšavajućim i otežavajućim okolnostima, osudio ga je na napred navedenu kaznu zatvora.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1927/02 od 21.10.2003.godine ii presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.434/02 od 11.10.2002.godine).

Kada je uračunljivost optuženog prilikom pokušaja izvršenja krivičnog dela razbojništva bila smanjena do bitnog, usled alkoholisanosti optuženog, ova okolnost se uzima pri odmeravanju kazne kao olakšavajuća okolnost.
Iz obrazloženja:
Naime, prvostepenom presudom oglašen je krivim okrivljeni zbog pokušaja izvršenja krivičnog dela razbojništva iz čl.168. stav 1 KZ RS, u vezi čl.19. KZ Jugoslavije i zbog produženog krivičnog dela prevare iz čl.171. stav 1 KZ RS, za koja krivična dela su mu prethodno utvrđene pojedinačne kazne zatvora, a potom je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora, pa prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije u odnosu na ovog optuženog, sud je imao u vidu sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti iz čl.41. KZ Jugoslavije, a koje stoje na strani ovog optuženog. Tako je od olakšavajućih okolnosti na strani optuženog, sud imao u vidu činjenicu da optuženi nije osuđivan, da je priznao izvršenje krivičnog dela za koje ga je sud oglasio krivim, da je mlad čovek, da je izrazio kajanje i žaljenje zbog izvršenih krivičnih dela, kao i da je dao obećanje da ubuduće neće vršiti krivična dela, a takođe i da je njegova uračunljivost prilikom izvršenja krivičnog dela bila smanjena.
U žalbi branioca optuženog po oceni Vrhovnog suda Srbije, neosnovano se navodi da olakšavajućim okolnostima nije dat odgovarajući značaj, obzirom na njihovu brojnost, a posebno obzirom na veliku alkoholisanost optuženog prilikom izvršenja pokušaja krivičnog dela razbojništva, zbog čega je uračunljivost optuženog bila smanjena do bitnog, jer po oceni Vrhovnog suda, olakšavajućim okolnostima dat je odgovarajući značaj, one su sve cenjene, te blažom kaznom od izrečene prema optuženom, ne bi se ostvarila svrha kažnjavanja.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1250/03 od 28.08.2003. godine, presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.194/03 od 24.04.2003. godine).

Optuženima koji su strani državljani sud nije bio u mogućnosti da pribavi izveštaj iz Kaznene evidencije, te je u smislu načela in dubio pro reo morao optuženima kao olakšavajuće okolnosti uzeti da do sada nisu osuđivani.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom Okružni sud je oglasio krivim optužene zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva iz čl.168. stav 1 KZ RS, u saizvršilaštvu, u vezi čl.22. OKZ. Prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije u odnosu na optužene, sud je imao u vidu sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti iz čl.41. KZ Jugoslavije, a koje stoje na strani optuženih. Od olakšavajućih okolnosti sud je cenio da su optuženi mladi ljudi, da su u potpunosti priznali izvršenje krivičnog dela, da su izrazili kajanje i žaljenje zbog izvršenog krivičnog dela i da su dali obećanje da se tako nešto više neće ponoviti. Dalje, sud je u prvostepenom presudi naveo, da raniji život optuženih u smislu njihove osuđivanosti, sud nije mogao ceniti, jer su optuženi strani državljani, te sud nije bio u mogućnosti da pribavi izveštaj iz Kaznene evidencije za optužene, ni po mestu rođenja, ni po mestu boravišta.
Žalbom branioca optuženih prvostepena presuda pobija se zbog odluke o krivičnoj sankciji, jer kao stav odbrane navodi se, da je kazna na koju su optuženi osuđeni, prestrogo odmerena.
U presudi Vrhovnog suda kojom se preinačava prvostepena presuda u delu koji se odnosi na odluku o kazni i optuženi osuđuju na kaznu zatvora u kraćem vremenskom trajanju navodi se, da je prvostepeni sud shodno načelu in dubio pro reo morao optuženima kao olakšavajuće okolnosti uzeti da do sada nisu osuđivani, a upravo iz razloga, što se za optužene nije mogao pribaviti izvod iz Kaznene evidencije, ni po mestu rođenja, ni po mestu boravišta.
(Presuđa Vrhovnog suđa Srbije, Kž.I.br.388/03 ođ 01.04.2003. gođine i presuđa Okružnog suđa u Beograđu, K.br.743/02 ođ 26.12.2002. gođine)

Kada je prilikom izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, saputnik u kolima optuženog zadobio povrede od kojih je preminuo, činjenica da je pokojni bio najbolji drug optuženog još iz osnovne škole, zbog čega je optuženi izrazio veliko žaljenje i kajanje u toku celog postupka je okolnost koja zajedno sa drugim olakšavajućim okolnostima pravilno je ocenjena kao osobito olakšavajuća okolnost, te je, stoga, pravilno sud primenio institut ublažavanja kazne.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl.201. stav 2 u vezi čl.195. stav 1 KZ RS, te je sud primenom i odredaba čl.42. i 43. KZ Jugoslavije, optuženom ublažio kaznu ispod zakonom pređvidene kazne zatvora za ovu vrstu krivičnih dela i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine. Naime, prilikom odlučivanja o kazni, sud je od olakšavajućih okolnosti na strani optuženog cenio njegovu mladost, da je u momentu izvršenja krivičnog dela bio mlađe punoletno lice, da nije osuđivan, a posebno i činjenicu da je optuženi izrazio veliko žaljenje i kajanje zbog celog događaja, obzirom da mu je pokojni bio najbolji drug iz osnovne škole, te u odsustvu otežavajućih okolnosti, sud je ublažio kaznu zatvora ispod zakonom predviđenog minimuma kazne za ovo krivično delo. U žalbi Državnog tužioca navodi se, da je sud dao prevelik značaj olakšavajućim okolnostima, te optuženog osudio na neadekvatnu kaznu zatvora.
Vrhovni sud potvrđujući presudu, naveo je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio i ocenio sve okolnosti koje su od značaja za odmeravanje kazne optuženom, u smislu čl.41. KZ SRJ, te je pravilno ocenjena težina i društvena opasnost izvršenog krivičnog dela, kao i stepen krivične odgovornosti optuženog i jačina ugroožavanja zaštićenog dobra, kada je optuženi osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine primenom instituta ublažavanja kazne iz čl.42. i 43. KZ Jugoslavije, jer i po oceni ovog suda, pravilno je prvostepeni sud napred navedene okolnosti cenio kao osobito olakšavajuće okolnosti.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž.I.br.1477/03 od 02.10.2003.godine i presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.229/02 od 24.05.2002.godine).

Blažom kaznom od izrečene ne bi se ostvarila svrha kažnjavanja, obzirom na raniju osuđivanost optuženog.
Iz obrazloženja:
Prvostepenom presudom oglašen je krivim optuženi zbog krivičnog dela bludnih radnji iz člana 108 u vezi člana 106 stava 1 KZ RS i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci. Obrazlažući odluku o kazni prvostepeni sud je naveo da je od olakšavajućih okolnostina strani optuženog cenio činjenicu da je oženjen, da je otac dvoje punoletne dece, da je izrazio žaljenje i kajanje zbog svog ponašanja kritičnom prilikom, da je njegova uračunljivost bila smanjena ali ne bitno kao i da je od izvršenja krivičnog dela protekao dug vremenski period a od otežavajućih okolnosti cenio je i raniju višestruku osuđivanost optuženog te prilikom izricanja napred navedene kazne zatvora sud je našao da je ista srazmerna težini i društvenoj opasnosti izvršenog krivičnog dela i da je ista nužna da se u konkretnom slučaju ostvari svrha kažnjavanja.
U žalbi branioca optuženog navodi se da je prvostepeni sud prilikom odluke o kazni trebao dati veći značaj porodičnim okolnostima osuđenog obzirom da je jedini hranilac porodice, da živi sa suprugom koja nije zaposlena i sa decom koja su osnovala svoja posebna porodična domaćinstva kao i da je prisutna činjenica da optuženi do sada nije krivično odgovarao za istovrsno krivično delo. Međutim, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu žalbu branioca optuženog navodeći da su sve ove okolnosti koje se navode u žalbi bile poznate prvostepenom sudu prilikom odučivanja o krivičnoj sankciji, da su one cenjene prilikom odmeravanja kazne i da se blažom kaznom od izrečene u konkretnom slučaju ne bi ostvarila svrha kažnjavanja, a obzirom i na raniju višestruku osuđivanost optuženog.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu, K.br.613/03 od 29.08.2003.godine i presuda Vrhovnog suda Srbije KžI-1917/03 od 09.12.2003.godine)

Kada sredstvo kojim je odbrana vršena nije primerena intenzitetu napada i vrednosti dobra koje je bilo ugroženo prilikom odbijanja tog napada od strane učinioca, radi se o prekoračenju granica nužne odbrane.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud je pouzdano utvrdio da je optuženi reagovao na neposredno predstojeći napad koji je bio i protivpravan, pa imajući u vidu da se dogadaj odigrao na rastojanju od 1,5 do 2m, što znači da je stepen ugroženosti telesnig integriteta optuženog, u konkretnom slučaju, bio evidentan, a imajući u vidu fizičku konstituciju okrivljenog da je isti krupan i visok čovek, kao i činjenicu da je ka njemu oštećeni krenuo sa predmetom od stakla koje ga može ozbiljno povrediti i ugroziti, te da potuženi ovaj napad nije skrivio, pravilno zaključuje prvostepeni sud da je odbrana optuženog bila nužna radi odbijanja istovremenog i protivpravnog, neposredno predstojećeg napada.
Medutim, pravilan je zaključak prvostepenig suda da je optuženi u ovoj krivičnopravnoj stvari prekoračio granice nužne odbrane, jer intenzitet odbrane i sredstvo kojim je odbrana vršena nisu primereni intenzitetu napada i vrednosti dobra koje je bilo ugroženo prilikom odbijanja tog napada od strane optuženog, pre svega sredstvom koje je za odbranu upotrebio. Ovo tim pre što je sada ubijeni u ruci imao flašu, dok je optuženi imao vatreno oružije, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da se pokojnom optuženi mogao da suprostavi tako što bi uzeo stolicu u ruke i njome se zaštitio, ili gurnuo sto, ili bilo koji drugi rekvizit koji se nalazio u kafani u njegovom neposrednom okruženju, a što mu je u tom momentu bilo dostupno. Da je optuženi takva sredstva upotrebio, u tom slučaju bi njegova odbrana bila adekvatna i neophodno potrebna za odbijanje neposredno predstojećeg napada, a ne samo nužda. Pored toga optuženi je mogao da pucanjem u vazduh ili pak u pod kafane upozori oštećenog kao napadača na ozbiljnost svoje odbrane, pa se upravo u tome što je optuženi odabrao da oštećenom puca u grudi iz pištolja ogleda nesrazmeran način i nesrazmerno sredstvo, te intenzitet odbrane u odnosu na napad.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu K.583/97, od 24. decembra 1997. i Presuda Vrhovnog suda Srbije Kz. 1960/98, od 14 novembra 1999. godine)

Vozač je dužan da nailazeći na pešački prelaz obrati posebnu pažnju i smanji brzinu do te mere da, u slučaju potrebe, može da zaustavi vozilo. Nije prihvatljiv žalbeni navodi branioca okrivljenog kojim se ističe da je oštećena koja je učesnik u saobraćaju kriva za ovu saobraćajnu nezgodu jer na nepropisan i nepažljiv način prelazila kolovoz. Pravno shvatanje na koje se branilac u konkretnom slučaju poziva da vozač motornog vozila koji propisno i pravilno upravlja vozilom nije dužan da predvidi nepropisne i nepravilne postupke drugih učesnika u saobraćaju u konkretnom slučaju se ne može primenjivati, jer je prvostepeni sud cenivši odbranu okrivljenog, u sklopu ostalih izvedenih dokaza, utvrdio da okrivljeni nije obratio posebnu pažnju niti je ispred pešačkog prelaza smanjio brzinu do te mere da u slučaju potrebe može da zaustavi vozilo.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Kz. 455/00, od 27. marta 2000. i Presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 463/98, od 23. juna 1998. godine)

Jednom data izjava o odustanku od privatne krivične tužbe ne može se više opozivati.
Privatna tužilja je izjavom, datom neposredno na pretresu, odustala od privatne tužbe, te ne može naknadno ovu izjavu menjati i tražiti ukidanje prvostepenog rešenja o obustavi krivičnog postupka.
(Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kz. 842/00, od 10 maja 2000. i Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 701/98, od 20 decembra 1999. godine)