Restituciija u Nemačkoj
Zakon o obeštećenju prema Zakonu o regulisanju otvorenih imovinskih pitanja i o državnim kompenzacijama za eksproprijacije na osnovu okupacionih propisa ili okupacione vrhovne vlasti (Zakon o obeštećenju i kompenzacijama) – Entschädigung und Ausgleichsleistungsgesetz-EALG 1994 – Zakon o obeštećenju i kompenzacijama (Zakon o obeštećenju prema Zakonu o regulisanju otvorenih imovinskih pitanja i o državnim kompenzacijama za eksproprijacije na osnovu okupacionih propisa ili okupacione vrhovne vlasti) usvojen je 27. septembra 1994. godine. To je jedan složeni zakon koji se sastoji od više samostalnih zakona, kako novih kao što je prvi – Zakon o obeštećenju, tako i od zakona kojima je izvršeno noveliranje već postojećih zakona koji su u vezi sa restitucijom imovine i obeštećenjem bivših vlasnika. Prema primenjenoj pravnoj tehnici u ovom zakonu od 13 članova – u okviru članova smešteni su celi zakoni (5) ili izmene i dopune postojećih zakona (5), dok su paragrafima označene odredbe tih zakona.
U Nemačkoj, prema Zakonu o rešavanju otvorenih imovinskih pitanja, zahteve za vraćanje imovine rešavali su Savezni ured za regulisanje nerešenih imovinskih pitanja, pokrajinski uredi, kao i posebni uredi za regulisanje nerešenih imovinskih pitanja osnovani pri okruzima i gradovima. Svih 216 lokalnih kancelarija neposredno je kontrolisao Savezni ured. Nadležnost za rešavanje zahteva u prvom stepenu pripada uredu na čijem području podnosilac zahteva ima prebivalište, a u drugom stepenu pokrajinskom ili saveznom uredu. Protiv odluka pokrajinskog i saveznog ureda za regulisanje nerešenih imovinskih pitanja žalba nije dozvoljena, ali je dopušteno da se iste mogu preispitati u sudskom upravnom sporu. O novčanom obeštećenju ne odlučuju lokalni organi, već Pokrajinski ured za regulisanje otvorenih imovinskih pitanja, iz sredstava specijalno osnovanog Fonda za obeštećenje.
U Nemačkoj je podneto 2,5 miliona zahteva za restituciju, od čega 200.000 za vraćanje privatnih preduzeća, a ostali se odnose uglavnom na zemljište. Do 2009.godine rešeni su svi zahtevi u prvom stepenu, tako što je 1,2 miliona zahteva usvojeno, 1 milion odbijeno, a 300.000 zahteva je još u toku na višim upravnim instancama ili u sudskim sporovima. Za rešavanje zahteva bilo je angažovano oko 5.000 službenika u svim uredima za restituciju, od čega oko 500 pravnika, pa je Nemačka za oko 15 godina okončala skoro sve postupke.
Restitucija u Poljskoj
Imovina podržavljena u periodu preko četiri decenije komunističkog režima Poljacima polako se vraća još od početka tranzicije, ali na pravu “veliku” restituciju, regulisanu jednim specijalnim zakonom i novčanu kompenzaciju za oduzetu imovinu, poljski građani još čekaju i nakon dve decenije. Naime, za povraćaj imovine treba voditi pojedinačni sudski postupak ili upravni postupak, koji je skup i dugotrajan, po pravilima opšteg imovinskog prava, pošto ne postoji “lex specialis” samo za pitanje denacionalizacije. Vlasnici oduzetih nekretnina, preduzeća i zemljišta iščekuju da se donese zakon o denacionalizaciji, da ne moraju više da svoje vlasništvo traže sudskim putem, nego da kao kod suseda Čeha ili Slovaka podnesu jednostavno zahtev nadležnom državnom organu koji rešava u skraćenoj proceduri.
Najbliži rešenju tog pitanja bio je premijer Jerži Busek, sadašnji predsednik Evropskog parlamenta na čelu vlade desnice i centra. Nakon godinu dana brižljivih priprema Buzekova vlada je uspela 2001. godine da progura kroz parlament Zakon o reprivatizaciji koji je predviđao isplatu 50 odsto vrednosti imovine nacionalizovane na osnovu dekreta komunističke Poljske. Polovina vrednosti nekadašnje imovine bila bi prema tom zakonu isplaćivana u naturi, osim u slučaju šuma, gde bi u zamenu bila isplaćivana renta ili preko specijalnih bonova za koje bi vlasnici mogli da kupuju nekretnine u vlasništvu poljske države. Tada je procenjeno da je vrednost te imovine nacionalizovane opštim dekretima između 1944. i 1962. godine iznosila oko 23 milijarde evra, što bi značilo da bi država realno nekadašnjim vlasnicima isplatila oko 11 milijardi evra.
Busekov Zakon je, međutim, naišao na nepremostivu prepreku – veto tadašnjeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog koji je, kao i danas njegov Savez demokratske levice, izričiti protivnik reprivatizacije imovine na osnovu jednog generalnog zakona, a bez prethodnih odluka sudova u svakom pojedinačnom slučaju.
Postkomunistička poljska vlast nakon 1990. godine stala je na stanovište da su pojedinačne odluke poljskih vlasti o podržavljenju privatne imovine: preduzeća, zemljišta, objeka i drugih nekretnina, i danas pravno valjane. Glavni propisi na osnovu kojih je imovina poljskih građana legalno prešla u ruke totalitarne države su: Zakon o agrarnoj reformi iz 1944 i 1945. godine, Zakon o nacionalizaciji poljske privrede iz 1946. godine i Zakon o regulisanju pravnog statusa imovine u rukama države iz 1958. godine. Povraćaj te imovine mogu tako da traže samo oni Poljaci kojima je ona oduzeta opštim zakonom ili dekretom, kao što je dekret staljinističkog lidera Bolesava Bjeruta, kojim su odmah posle Drugog svetskog rata oduzete zgrade i parcele u prestonici Varšavi. Njih nekadašnji vlasnici mogu da traže u upravnom postupku i preko suda a glavni grad Poljske od traženih 17.000 nepokretnosti uspeva da vrati oko 300 nekretnina godišnje, tako da mu za njihovo kompletno vraćanje bivšim vlasnicima treba preko 50 godina.
Za isplatu odštete služi Fond za reprivatizaciju u koji je država ulagala pet odsto prihoda od privatizacije, ali globalna ekonomska kriza primorala je vladu premijera Tuska da i tu uštedi i smanji ta sredstva sa pet odsto na 1,5 odsto, privremeno u periodu 2010-2011. godine. Prema posebnim propisima na odštetu za napuštenu imovinu imaju pravo i Poljaci iz oblasti predratne Poljske iza granične reke Bug koje su po odluci velikih sila posle Drugog svetskog rata pripale Sovjetskom Savezu kada je Poljska “pomerena” na zapad.
Asocijacija udruženja vlasnika nacionalizovane imovine kojih ima 300.000, kao i organizacije jevrejskih vlasnika, ne žele da se pomire sa odlaganjem “velike restitucije” u nedogled i angažovali su švajcarske pravnike da pomognu da se vlasnici izbore za kompenzacije a žalili su se i Komitetu za ljudska prava UN u Ženevi. Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu već su se našle prve pojedinačne tužbe a ako bi se desetine hiljada vlasnika izborile za kompenzacije preko sudova, država bi morala da isplati 100 odsto vrednosti oduzete imovine a ne 15 do 20 odsto na koliko računa Vlada u budućem zakonu.
Sadašnja vlada poljskih liberala i demohrišćana na čelu sa premijerom Donaldom Tuskom otkako je 2007. godine došla na vlast javno je obećavala da će se uhvatiti u koštac sa problemom restitucije koji nijedna od dosadašnjih brojnih poljskih vlada nije uspela da reši.
Po svemu sudeći, čekaće se najmanje do 2012. godine kada se prema projekcijama poljske Vlade definitivno vidi kraj globalne krize, i kada bi se u budžetu i specijalnom Fondu za reprivatizaciju trebala akumulirati sredstva za odštetu nekadašnjim vlasnicima.
Restitucija u Rusiji – Rusija vraća crkvenu imovinu
U Rusiji je u novembru 2010. godine usvojen Zakon o vraćanju imovine crkvenim organizacijama koju su sovjetske vlasti oduzele od 1917. godine. Taj zakon, oko kojeg su se nekoliko godina sporili predstavnici Ruske pravoslavne crkve i kulturne javnosti, pre svega muzeja, podržala su oba doma ruskog parlamenta. U Rusiji trenutno postoji 6.584 objekata kulturnog nasleđa verskog karaktera od kojih su najveći deo pravoslavni.
Patrijarh Kiril zahvalio je Medvedevu i parlamentu za usvajanje zakona koji je, kako je rekao, rezultat kompromisa i naveo da to svedoči da zemlja “preboljeva teške posledice i ponovo ustanovljava pravičnost”. Ministarstvo za ekonomski razvoj, koje je razradilo zakonski projekat, ranije je objasnilo da je postojala želja da se poštuje istorijska pravednost: “U rukama države se našla crkvena imovina i ona je odlučila da je preda vlasniku”, rekao je zamenik ministra Igor Manilov.
Takav stav izazvao je buru protesta kod predstavnika muzeja koji su zatražili od predsednika Medvedeva da ne dozvoli restituciju, jer će ona dovesti do gubljenja muzejskih kolekcija. Zahvaljujući kritikama eksperata, u zakonski projekt su unesene izmene kojima je zabranjena predaja imovine koja se tretira kao muzejski predmet ili kolekcija, koja pripada muzejskom, arhivnom ili nacionalnom bibliotekarskom fondu.
Restitucija u Rumuniji
Zakon koji se odnosi na povraćaj imovine donesen je u februaru 2001. godine, ostavljajući jednogodišnji rok za podnošenjezahteva za restituciju, koji je produžen još godinu dana – do 14. maja 2003. godine zbog teškoća u pribavljaju dokumentacije potrebne za vraćanje imovine.
Proces restitucije u Rumuniji je spor i neefikasan, zbog čega je reagovao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
Restitucija u Albaniji
Zakon o restituciji i naknadi imovine od 29. jula 2004.godine, sa izmenama i dopunama od 4. maja 2005. i 17. jula 2006. godine(Law on Restitution and Compensation of Property, Law No. 9235, dated 29 July 2004, as amended by Law. No. 9388, dated 4 May 2005 and Law No. 9583, dated 17 July 2006). Ovim zakonom su, u skladu sa članom 41. albanskog Ustava uređena pitanja vraćanja imovine oduzete po osnovu nacionalizacije. Primarni oblik vraćanja imovine jeste naturalna restitucija, a ukoliko ona nije moguća, vrši se novčano obeštećenje bivšeg vlasnika.